da napišem ovaj post me motivirala danas jedna kolegica na ispitu iz lektorskih vježbi.

ja sam naravno kasnila, sjednem ja iza, i okrene se ona dok sam taman stavljala rukavice u torbu. KOJA TI JE TO ŽIVOTINJA U TORBI?! ja: um, ovaj... misliš na silvestera i peru kojota?! NE, NEGO... TO!, i pokaže prstom kao da sam ponila vlastito govno šta sam jutros posrala sa sobom u torbi. ja: a, to... to su mi rukavice. zar ne vidiš da na ovom krznu piše 100% poliester?! mislila sam da će me objesit za jaja (opisno se izražavam, da). okrene se, svejedno me sumnjičavo pogledala još par puta.

u prošli petak, dakle prije 7 dana, vraćam se ja tako doma s akademije, i dolazim ispred kuće sva sretna šta ću se, kao što imam običaj petkom, ispružit i opustit uz french & saunders ili nešto engleskog humora druge vrste, tipa red dwarf, itd. i naiđem na neke dvi djevojčice s jednim veeeelikim psom. newfoundlander, pa još beba od 6 mj. ja pomazim pasa, on cili umiljat i drag, ma divota. djeca: a znate li vi, teta, čiji je ovo pas? moje misli: o, ne. ne, ne, ne, ne! NE! shit. bugger bugger bollocks bollocks bollocks! i ja na brzinu skeniram situaciju, jedino slično azilu za napuštene životinje u mom kvartu je veterinar, i tako se uputimo kao fellowship of da ring preko nasipa do savskog mosta (ne znam kako se zove, zaboravila sam, mislim da je most slobode) i pas uredno sluša, sve 5.

dođemo kod veterinara blatnjavi, prljavi (ja), smrdljivi (pas). e, sad – da malo opišem tu kliniku. preko šanka (šaltera tj.) koji je bez problema mogao u studio 54 gleda me neka kokoška s prezirom jer sam zadihana (valjda se dame ne bi trebale dovest u takvu situaciju, šta ja znam), na lijevom zidu ogromni flat screen tv, a desno akvarij s nekim ribama u bojama nove sezone Lacroix avec Commes les Garcons (aka vrišt boje). za neke od tih boja nisam znala ni da postoje (to su one kad minjate toner na printeru, cyan, magenta i te šeme). oporavivši se od prvotnog šoka, zatražim da pozove azil i transport (slično kao na simse2). i doista, ona pozove. odgovor: puni smo. ja: ali, ali, ali... vi primate lovu da biste imali mjesta.... i vidim ja da tu nema kruva, cimnem ja par udruga (noina arka – ništa, npr.) dok su dica posjedala po kožnim foteljama s aluminijskim nogama (da mi je vidit pedera koji je to dizajnirao) koje 100% traumatiziraju ŽIVOTINJE koje se tu dođu liječit. zamisli da dođeš u likara i sjedneš u nešto šta je bilo tvoj susjed! hehehe, sad mi svašta pada na pamet. pas se izvalio na pod i malo odahnuo, sirotan ko zna kad je zadnji put bio na toplom. dok sam našla udrugu koja ga može uzeti, prošlo je DVA SATA. u međuvremenu mi je ta glavna kravetina, Zoja (klinika se zove Zoe) dreknula da šta ja njoj imam dilit lekcije, da ona radi sa životinjama, ne ja. ja: PAHAHAHAHAHAH! još su nas zamolili da odemo zbog KLIJENATA. gamad profiterska.


otišli smo doma (tj. kod mene doma) i bio je 2 noći i cijelu nedjelju, dok ovi iz Future nisu došli po njega. budući da oni nemaju svoj prostor, sad je u hotelu za životinje koji mu plaća neka donatorica. meni se srce kidalo kad su ga odveli, ali šta ću, ja sam prva godina faxa, nema me nikad doma. bit će mu ok, neko će ga udomit, mlad je. nadam se da ću ga vidit još koji put. šmrc. svi mi kažu, učinila si dobro djelo. meni se ne čini ništa extra. kad biste našli dijete na putu, prljavo, gladno i umorno, zar ga ne biste primili? ne vidim neku razliku između psa i djeteta, ne na ovoj razini anyway. pretpostavka je da ga je neko izbacio na ulicu jer je narastao prevelik i počeo previše jest. šmrc. dok je bio kod mene pojeo je 2 kg mesa i još pola kila konzerve za pse. bebica mala, ima samo 35 kila.